Hobit - (ne)očekivano putovanje

Dugo smo čekali, napokon je došao i trenutak da svedočimo još jednoj ekranizaciji Tolkinove mitologije, za čije je kormilo ponovo stao Piter Džekson. Prašina se podigla. Ljubitelji ekranizovane trilogije (u koje spada i moja malenkost) su otrčali da vide kako je ponovo oživeo fantastični svet Srednje Zemlje sa opravdanom dozom skepticizma, tvrdokorni tolkinovci koji ni trilogiju nisu odgledali do kraja su počeli da satanizuju ekranizaciju "Hobita" još od vremena kada je procurela informacija da će je režirati Giljermo Del Toro, obični smrtnici koji nisu nikada pročitali ni jedno Tolkinovo delo su bez nekih preteranih emocija otišli u bioskope da pogledaju još jednu bajku (nazivajući je "Hobiti"!!)... Sve u svemu, dugo očekivana želja da "Hobita" vidimo na velikom platnu se ispunila, a mišljenja su različita, taman toliko koliko je i donjih dela leđa svakog ljubitelja ili mrzitelja.

Dakle, kao veliki poštovalac Tolkinove zaostavštine, ne mogu da priđem ovom delu totalno objektivno, tako da ću da sumiram stvari koje su mi se svidele i koje nisu. Generalni utisak je da je film odličan, da su 3 sata u bioskopu proletela i da sam na kraju imao onaj utisak koji sam i želeo, a to je "Hoću još"! Avaj, da krenem.

SVIDELO MI SE : Sa tehničke strane, "Hobit" kao i trilogija obiluje prelepim pejzažima i predelima za koje je opet zaslužan Novi Zeland. Prelepi prikazi Erebora, Mrke šume, u reprizi Rivendala i Okruga, ponovo su oživeli atmosferu Srednje Zemlje. Uvodna scena o padu Erebora ostavlja bez daha čak i najtvrdokornijeg sitničara. Sa glumačke strane, Martin Friman kao Bilbo fantastičan, Endi Serkis nadmašio sebe reprizom Goluma (Zagonetke u tami fenomenalne), Torin Hrastoštit sasvim solidan, iritantan i tašt taman koliko treba... Možda malo fali oholosti, ali mislim da to tek predstoji u nastavcima. Patuljci su prikazani tako da ne liče jedni na druge, već svako ima nešto što ga izdvaja, što izgledom što karakterom, tako da neće biti velikih problema razlikovati ih. Pesme patuljaka se savršeno uklapaju u atmosferu, a scena gošćenja u Bagremovoj ulici je taman onoliko razvučena koliko i treba - nit' preduga nit' prekratka. Najveći plus dobija Džeksonovo ubacivanje elemenata iz "Silmariliona" i "Nedovršenih priča", jer je tim dodacima razvio priču "Hobita" u malo širi ep. Muzika Hauarda Šora po običaju fantastična, predivno oslikava bajkovito-epsku atmosferu. Vilovnjaci su prikazani na onaj način koji je malo falio u Gospodaru prstenova, odaju utisku svetovne rase, u Rivendalu se može videti kako sviraju harfe, frule. Gandalf konačno koristi magiju aktivno!    

NIJE MI SE SVIDELO : Nepotreban pokušaj da veliki broj scena ispadnu komične je stvar koja najviše iritira. Usiljen humor gde mu nije mesto pokazuje glavni nedostatak "Hobita", a to je holivudizacija. ("That will do it."). U scenama gde je Džekson očekivao da će da izazove smeh kod auditorijuma, naprotiv izaziva gnušanje. Radagast previše luckast i blesav,  prikazan kao da je u svakoj sceni na nekim drogama. Ni fizički ni psihički ne odaje utisak jednog od petorice čarobnjaka, već nekog šizofrenog patuljka. A tek prevozno sredstvo... CGI-ja na svakom koraku, sve zarad potrebe prokletog 3D-a! Veliki Goblin je najgori CGI koji je urađen. Glas i stas mu nikako ne idu jedno uz drugo, sa sve onim odvratnim podvaljkom. Takođe veliki fijasko, scena gde se dva kamena diva gađaju stenčugama podseća na borbu Megazorda i nekog Ritinog stvorenja. Mnogo naivno i traljavo do te mere da se svi izvuku bez posekotine. Gandalf u mnogim trenucima ne odaje utisak vođe grupe i namrgođenog, mudrog čarobnjaka. Čak i Kristofer Li deluje totalno nezainteresovano u ulozi Sarumana. Ponovno neobjašnjenje deus-ex orlova i nepostojanje Gandalfovog razgovora sa Velikim Orlom Torondorom.

Ipak, pored gomile propusta i neminovnog holivudiziranja, ekranizacija je dobra, bajkovita, 3 sata prolete i iščekivanje nastavka postoji! Naravno, ima tu još gomila sitnih detalja o kojima može da se raspravlja do "The Desolation of Smaug"-a, ali to izbegavam zbog nepotrebnog spojlerisanja. Hvala Džeksone na još jednom dobrom oživljavanju Tolkinovog sveta, ali smanji malo komiku i nepotrebne ("ja razbijam kako radim 3D") scene, i biće ovo lepa trilogija.         

Kad te proganja Famke Jansen!

Prohladna oktobarska noć! Sna niotkuda, valjda zbog prevelike količine igranja RPG-a na računaru i akademskog ustajanja u 4 PM. Vrtim se po krevetu, posmatram noćnog leptira kako dosadno leti oko noćne lampe, a glavu more različite misli od suštinske važnosti za egzistenciju : da li će nova epizoda Dekstera biti u klasi sa prethodne 2, da li će nam odsustvo Sulejmanija u narednom meču protiv Belgije biti od presudnog značaja, kada ću do socijalnog da izvadim zdravstvenu knjižicu, gde sam sad zaturio papirne maramice i slično.
Izmoren tom gomilom slajdova, nekako padam u REM fazu, držeći još malo kapke otvorenim. Dobro je, komarca od sinoć nema, sažalio se na mene mučenika. I onda, kao da putujem kroz crvotočinu, teleportujem se u neki stan sa odvratno okrečenim zidovima... u belo. Kao da sam u zubarskoj ordinaciji, ali nema stolice i zlog kasapina koji će da mi struže kutnjak, već se oko mene nalazi pregršt IKEJINOG nameštaja. Prema pogledu kroz prozor, ustanovih da nisam u matičnoj zemlji, već kao u nekom oblakoderu u Velikoj Jabuci (mama mia, nije valjda 11. septembar!!!???) Vrata se (po klišeu) sa škripom otvaraju i ETO NJE!!
Famke stoji, besno zuri u mene crnim zenicama dok joj vetar leluja kosu a zubi nervozno škrguću. Svih mi bubnjeva Darkvuda, otkud ona sad?! Jedna od retkih glumica koja me je oduvek plašila kol'ko pojavom tol'ko i glumom. Čekao sam trenutak kad će da se pretvori u Feniksa i da me dezintegriše, ili da pošalje ono crnilo iz Kuće na ukletom brdu da me usisa. Prolazile su mi kroz glavu sve muke Pirsa Brosnana! Ali ništa, stojala je tako besno i gledala me, kad ono PUF, eto me na sred ulice krcate ljudima i ona trči za mnom. Htedoh da viknem "Vulverine, gde si?", ali se dadoh u mahniti beg. Kad god sam se okrenuo, video sam njeno zlokobno lice kako želi da mi uradi nešto što bi jako bolelo. I tako sam trčao i trčao i trčao i ... hvala bogovima što su izmislili ono retardirano pištanje na Nokiji koje me je trglo iz ovog košmara. Kliknuh "Snooze" misleći, da li će se vratiti ako opet zaspim?
Nije! Ali se stvarno nadam i strepim da Holivud više neće da mi šalje ovakva zla u nesvesno, da me kažnjava za svoje imbecilnosti i bljuvotine. Nemoj više Famke, molim te! Budi ti Feniks, ili rospija od žene Džefrija Raša, ali negde drugde, ne u mom mozgu. Tamo takvih spodoba ima za izvoz! 

Mašterija

(mesto : Biro za nezaposlene čarobnjake multiverzuma, prašnjav hodnik sa plastičnim narandžastim stolicama, aparat za topli i hladni sok od madragore; lica : Gaša i Daša, otpušteni čarobnjaci, nosioci reda Merlina nultog stepena. Noć je već odavno pala i uskoro se biro zatvara)
Gaša (popunjava prijavu na pergamentu) : Uh, majku mu staru, sto im vilenjaka birokratskih, pa ko će da se seti da li mi je prvi šešir bio od harpijine ili goblinske kože. Gluposti!
Daša (ulazi u čekaonicu) : Ohoho, pa koga to moje oči kroz ove polumesečne naočare vide?! Kako si mi, prijatelju mudri i stari?
Gaša : Ah, kako sam? Šta misliš? Udarila ova kriza kao jednorog u stablo breze. Od kako je na onoj prokletoj Teri nestalo maštera, svi su poludeli. Posla nema, svi nervozni, penzija niako da dođe. Moram da uplaćujem dve vreće opalnih ploča u fond! Zamisli! Ja više tako neću da radim!
Daša : Ma, smiri se. Nismo mi jedini. Evo, vile i vukodlaci organizovali protestnu šetnju, leprikoni nemultiverzalnu organizaciju. A da vidiš tek patuljke! Hoho, planiraju da miniraju sve rudnike.
Gaša : To ti kažem. Ne mogu više ovako. Nakon što popunim ove gluposti, idem kod Merlina lično. Ako treba, otićiću na tu Teru i iscediću mašter, makar i iz onih što su već prešli 20. jesen! Hoću, feniksa mi moga!
Daša : Ako si tako rešio, ko sam ja da se ne slažem. Idem i ja!

Lift

Nakon toliko godina odlučio sam da se vratim. Ne zato što je život između hladnih betonskih blokova grada počeo užasno da mi nedostaje, već zato što sam osetio potrebu za pripadanjem i suočavanjem sa iracionalnim strahovima. Kada i gde sam otišao, nije važno. Vratio sam se u svoj rodni kraj, da bih život završio tamo gde je i počeo. Da bih zatvorio krug.                                                          
- "Ali, ne idi, potreban si mi ovde." - rekla je Helena, ne razumejući šta je istinska potreba. Ipak, nakon nekolicine sati ubeđivanja, pomirila se sa mojom odlukom i poraženo kroz jecaj prošaputala "U redu, ako si tako rešio. Izbegavam jeftinu patetiku, ali sa nama je gotovo."
Nisam imao snage da tugujem i očajavam, pripremio sam sebe za suočavanje koje mi predstoji...Koga se bojim, više i od samoće.
Stajao sam tako u prohladnoj, septembarskoj noći, ispred zgrade koja je u meni budila jezu još dok sam bio dete. Nije problem bila oljuštena siva fasada ili mračni, memljivi podrum. Histeriju je u meni proizvodio - lift. Samo sam jednom putovao njime, kad mi je bilo 12 godina i tokom spuštanja dobio nekontrolisani napad klaustrofobije, da sam naredne dve nedelje proveo u centru za rehabilitaciju. Oduvek se u meni skrivala sablasna sumnja da sa njim nešto gadno nije u redu, da proizvodi groteskne zvukove. Mislio sam da je posednut, kao one velelepne vile u gotskim romanima. Sada sam se vratio da se pred kraj života suočim sa svojim najgorim strahom i ako sve prođe bez negativnih posledica, u ovoj zgradi dočekam poslednji sat.
Ušao sam bojažljivo u haustor i pritisnuo prekidač za svetlo. Prašnjava sijalica je umorno osvetlila prizemlje, a vrata lifta kao da su me u tom trenutku pogledala. Prišao sam im i pritisnuo crveno dugme da ga pozovem sa 6. sprata. Ništa se nije desilo. Trebalo mi je par trenutaka da shvatim da je tu i da me čeka, na prizemlju. Nevoljno uđoh i pritisnuh dugme sa brojem 4. I tada se desilo. Između 2. i 3. sprata se tako nagle zaustavio da sam se zanjihao i tresnuo na pod. Obećao sam sebi da se više nikada neću osmeliti na tako glupe odluke. Svetlo se ugasilo, zvuci nestali, nastupila je zona sumraka. Nakon par sekundi čuh kako po zidovima lifta gamiže nešto kao roj insekata. Upaljačem sam stvorio minimalno osvetljenje i taj mikrosekund beše trenutak kada sam izgubio razum. Sve se odigralo kao sekvenca brzih rezova u filmu. Nekakvo crnilo je prekrivalo metalne zidove lifta, kao da ih nevidljiva četka farba. A onda čuh neljudske, jezive glasove iz crnila koji su neharmonično ponavljali:
- "Mi smo sve i mi smo jedan. Strah, sećanje, bol, odluka, pokušaj, hrabrost. Mi/ja smo koren, izvorište, deo tvog uma, tvoje duše koju si pokušao da ostaviš ovde. Mi/ja obitavamo u tami, betonu, memli, prašini, jer takva su i sećanja i strah i ljubav. Grlimo te natrag, ne želimo da razumeš, već da se podigneš i spustiš. Kao lift. Iz zemlje u zemlju. Iz praha u prah. Postani sećanje, strah iz detinjstva, kraj života, jer mi/ja to jesmo."
Kada sam se nakon dva dana osvestio u bolnici, shvatio sam da sam potpuno izgubio pamćenje, osećanja, čula i razum, ali je najvažnije, da sam izgubio strah!