Lift

Nakon toliko godina odlučio sam da se vratim. Ne zato što je život između hladnih betonskih blokova grada počeo užasno da mi nedostaje, već zato što sam osetio potrebu za pripadanjem i suočavanjem sa iracionalnim strahovima. Kada i gde sam otišao, nije važno. Vratio sam se u svoj rodni kraj, da bih život završio tamo gde je i počeo. Da bih zatvorio krug.                                                          
- "Ali, ne idi, potreban si mi ovde." - rekla je Helena, ne razumejući šta je istinska potreba. Ipak, nakon nekolicine sati ubeđivanja, pomirila se sa mojom odlukom i poraženo kroz jecaj prošaputala "U redu, ako si tako rešio. Izbegavam jeftinu patetiku, ali sa nama je gotovo."
Nisam imao snage da tugujem i očajavam, pripremio sam sebe za suočavanje koje mi predstoji...Koga se bojim, više i od samoće.
Stajao sam tako u prohladnoj, septembarskoj noći, ispred zgrade koja je u meni budila jezu još dok sam bio dete. Nije problem bila oljuštena siva fasada ili mračni, memljivi podrum. Histeriju je u meni proizvodio - lift. Samo sam jednom putovao njime, kad mi je bilo 12 godina i tokom spuštanja dobio nekontrolisani napad klaustrofobije, da sam naredne dve nedelje proveo u centru za rehabilitaciju. Oduvek se u meni skrivala sablasna sumnja da sa njim nešto gadno nije u redu, da proizvodi groteskne zvukove. Mislio sam da je posednut, kao one velelepne vile u gotskim romanima. Sada sam se vratio da se pred kraj života suočim sa svojim najgorim strahom i ako sve prođe bez negativnih posledica, u ovoj zgradi dočekam poslednji sat.
Ušao sam bojažljivo u haustor i pritisnuo prekidač za svetlo. Prašnjava sijalica je umorno osvetlila prizemlje, a vrata lifta kao da su me u tom trenutku pogledala. Prišao sam im i pritisnuo crveno dugme da ga pozovem sa 6. sprata. Ništa se nije desilo. Trebalo mi je par trenutaka da shvatim da je tu i da me čeka, na prizemlju. Nevoljno uđoh i pritisnuh dugme sa brojem 4. I tada se desilo. Između 2. i 3. sprata se tako nagle zaustavio da sam se zanjihao i tresnuo na pod. Obećao sam sebi da se više nikada neću osmeliti na tako glupe odluke. Svetlo se ugasilo, zvuci nestali, nastupila je zona sumraka. Nakon par sekundi čuh kako po zidovima lifta gamiže nešto kao roj insekata. Upaljačem sam stvorio minimalno osvetljenje i taj mikrosekund beše trenutak kada sam izgubio razum. Sve se odigralo kao sekvenca brzih rezova u filmu. Nekakvo crnilo je prekrivalo metalne zidove lifta, kao da ih nevidljiva četka farba. A onda čuh neljudske, jezive glasove iz crnila koji su neharmonično ponavljali:
- "Mi smo sve i mi smo jedan. Strah, sećanje, bol, odluka, pokušaj, hrabrost. Mi/ja smo koren, izvorište, deo tvog uma, tvoje duše koju si pokušao da ostaviš ovde. Mi/ja obitavamo u tami, betonu, memli, prašini, jer takva su i sećanja i strah i ljubav. Grlimo te natrag, ne želimo da razumeš, već da se podigneš i spustiš. Kao lift. Iz zemlje u zemlju. Iz praha u prah. Postani sećanje, strah iz detinjstva, kraj života, jer mi/ja to jesmo."
Kada sam se nakon dva dana osvestio u bolnici, shvatio sam da sam potpuno izgubio pamćenje, osećanja, čula i razum, ali je najvažnije, da sam izgubio strah!